Violončelisti svoja violončela doživljavaju kao svoju decu.

Prirodno, kada provodite toliko vremena sa njima da će se razviti duboka naklonosti i povezanost, pa instrumenti brzo postanu sastavni deo života, planiranja budućnosti pa i samih ljudi.

Osim što su profesionalna violončela ludački skupa, svaki pojedini instrument se prilagođava godinama umetniku koji svira na njemu, Sve je važno, vrsta žica, razmak do kobilice, dužina noge koja se izvlači, čak ni rupa u koju se čelo pričvrsti nije bilo kakva i daleko od toga da je svejedno da li je u prostoriji gde se svira ili vežba toplo, hladno, vlažno, suvo, svetlo… Čak i da cena violončela nije basnoslovna, ona vremenom postaju najskuplja na svetu.

Sva, tu nema izuzetaka.

Kondukteri i službenici avio-kompanija, nasuprot tome, violončela ne vide kao decu – pretežno ih vide kao nežive predmete. Skandal! Ili još gore – prtljag. Ovo neslaganje percepcije sveta, s vremena na vreme je neugodno za sve violončeliste, a povremeno može da preraste u otpor prema putovanju, čak agorafobiju (strah od izlaska iz kuće)! Ne možemo rizikovati da violončela stavimo u prtljažnik ili u kofer za prtljag u slučaju da se oštete, pa moramo insistirati da ih stalno držimo kod sebe – do te mere da kupujemo dodatna mesta u avionu kako bismo mogli mogu sedeti jedno pored drugog <3.

Avionsko putovanje je nesumnjivo najgore, uglavnom zato što se čini da svaka avio-kompanija ima svoj jedinstveni i neprestano menjajući set pravila. Ako uspemo da šarmom oslobodimo put kroz prijavu i obezbeđenje (ako ne postanete ultrabrzi, lako se može desiti da nikad ne uđete ni u jedan avion – aerodromi su sve sporiji, zatucaniji i katastrofalniji), kada se pojavimo u kabini sa svojim violončelima, zabava tek počinje.

Obično osoblje u avionima više ne služi da putnicima učini put što ugodnijim, već da im pokaže nove dimenzije gluposti, neverovatnih prepreka i upravo smišljenih pravila. Ipak, opšto uvek kupujem duplu kartu tj. čelo uvek ima svoje mesto u avionu, na kraju evociram uspomene i dogovovštine u avanturama sa transportnim službenicima uz duplu klopu – jer moje čelo mi uvek pokloni svoj obrok i piće!

Jednom sam srela i čuvenog čelistu koj je sa svojim fancy koferom za čelo prolazio aerodromom sa bar 20 gorila oko njega. Pošto smo se poznavali sa master klasa od pre par godina, pitala sam ga zašto ga čuva cela vojska.

„Ah, da, stvarno – cela armija i to teško naoružana ide sa mnom! Ali ne štiti mene već violončelo! Poslali su ih iz osiguravajuće kompanije da osiguraju da se violončelo neće oštetiti. Mislim da bi me streljali ako bi mi ispalo. xaxaxa!“