Violončelo
Mala priča o velikom instrumentu
Violončelo je gudački instrument približno dvaput većih dimenzija od violine, a obod mu je srazmerno i širi. Četiri žice violončela štimuju se za oktavu niže od žica viole: na tonovima a-d-G-C; tako da je ovo već instrument dubokog, basovskog registra, pa mu je i osnovni ključ – basov. Dugačke i deblje žice, kao i ovaj veliki rezonator, čine zvuk violončela punim i bogatim, a na najvišoj, A-žici on može biti i veoma prodoran i raskošno raspevan. Ovo naročito dolazi do izražaja u muzici romantičnog stila, pa i samom instrumentu daje naglašeno takvo obeležje, uz osnovni, muževan karakter; ipak, njemu je dostupan i znatan virtuozitet, koji ne zaostaje za violinskim.
Violončelo je postalo od VIOLE DA GAMBA, tačnije primenom violine na viola da gambu. Najstariji sačuvani primerci potiču još iz 16. veka Izgradjeni su u porodicama Amati. U početku čelo je bilo isključibo orkestarski instrument, koji je svirao harmonski osnovni ton, udvojen sa kontrabsom. U 17. veku se osamostaljuje kao solistički instrument.
Način sviranja violončela
Violončelo se drži među nogama, oslonjeno na kolena, a posebnom nožicom na pod. Samim tim je različit i položaj svirača prema instrumentu, što se odražava naročito u tehnici leve ruke: ona može cela, uključujući i palac, da se popne na hvatnik, pri čemu pritisak na žice palcem čini veštačko sedlo i oslonac ostalim prstima. Tako su mogućni i veliki intervalski zahvati, olakšano je zalaženje u visoke pozicije i omogućeno izvođenje veštačkih flažoleta. Inače je menzura ovde, naravno još veća nego kod viole. Četiri žice violončela štimuju se za oktavu niže od žica viole: na tonovima a-d-G-C; tako da je ovo već instrument dubokog, basovskogregistra, pa mu je i osnovni ključ – basov. Međutim, zahvaljujući spomenutim mogućnostima leve ruke, koja može ići do kraja hvatnika, pa i dalje, tonski opseg je čak i u orkestarskom sviranju srazmerno velik, tako da se u notaciji moraju primeniti i drugi ključevi: prvenstveno tenorski S-ključ, ali za najviši registar i violinski.
Mesta gde su se najviše gradili gudački instrumenti, tačnije violine, još od 16.veka, jesu severoitalijanski gradovi Breša i Kremona. Tu su stvarali najslavniji majstori porodica Amati i Gvarneri. Najznačajniji medju ovim porodicama bili su Andrea Amati i njegov učenik Andrea Gvarneri.
Najveći od svih, daleko najslavniji, bio je Antonio Stradivari. Rodjen je 1644.godine, a umro 1737. godine. Živeo je oko 90 godina i za to vreme napravio preko 1000 žičanih instrumenata, a ponajviše violina. Danas instumrnti koje je on napravio imaju neprocenjivu vrednost.